Istina i mit o Maksu Šmeligu i Džou Luisu

 Dva velika čovjeka i boksera čije je prijateljstvo opsatalo decenijama

Mečevi Šmelinga i Luisa su bili daleko više od borbe za titulu. Mečevi njih dvojice obilježili su sukob SAD i nacističke Nemačke. Iako je Šmeling bio protivnik nacista i Adolfa Hitlera, Gebelsu i njegovoj propagandnoj mašineriji to nije smetalo da kroz Šmelinga vrše svoju nacističku propagandu. 
I u Americi i u Nemačkoj borba sa Džoom Luisom bila je označena kao sukob dobra i zla.

Šta je u tome dobro, a šta zlo zavisilo je od ugla odnosno zemlje gledanja. 

Prvi meč

9. juna 1936. Maks Šmeling napravio je jednu od najvećih senzacija u bokserskoj istoriji. U 12 rundi meča pred 60.000 gledalaca u Njujorku sjevnula je Šmelingova desna ruka i na podu se našao do tada u 27 borbi neporaženi Džo Luis. 

Tako je Njemac i prvi Evropljanin koji je osvojio titulu svetskog prvaka povratio tu titulu izgubljenu u porazima od Maksa Bera i Stiva Hamasa. Međutim, Šmeling se oporavio i obojicu pobjedio i tako došao na megdan Crnom Bombarderu (nadimak Džoa Luisa). Šmeling je prvi put titulu je osvojio 12. juna 1930. diskvalifikacijom Džeka Šarkija, tadašnjeg apsolutnog šampiona. 

Procjene su se kretale u odnosu 1:10 za Luisa i senzacionalni pobjednik postao je ponos nemačke nacije i sjajno oruđe u rukama Gebelsa. 

Pobjeda nad Luisom proglašena je pobjedom "arijevske nadmoći".

Iako korišten u propagandi, Šmeling nikada, pa čak ni javno, nije bio nacista. Njegov trener Džo Dejkobs je bio Jevrejin, a supruga Ani Ondra bila je filmska zvijezda iz Češke. 

Iako se nekoliko puta sastao sa Adolfom Hitlerom i imao nekoliko dugih razgovora sa ministrom informisanja Jozefom Gebelsom, naciste je prvi put ozbiljno naljutio 1935. godine, kada je odbio da se učlani u Hitlerovu partiju, da otpusti trenera i da se razvede od Ani Ondre. 

Za vreme zloglasne Kristalne noći, kada su nacisti u Berlinu spaljivali knjige i redom palili sinagoge, Šmeling je sa prezirom napustio glavni trg i u svojoj kući sakrio dva jevrejska dejčaka ispred raspomamljenih nacista. 
Svoj uticaj je koristio i za spasavanje nekoliko jevrejskih prijatelja od koncentracionih logora. 

Drugi meč

Džo Luis je titulu povratio 1937. godine pobedom nad Džejmsom Bredokom, ali je odmah nakon borbe izjavio da neće sebe smatrati šampionom sve dok ne pobedi Maksa Šmelinga.

Meč je održan 1938. godine na Jenki stadionu u Njujorku, ali za razliku od 1936. godine kada je Šmeling imao simpatizere i u SAD, 1938. godine svi navijaju za Luisa. Ponovo i ovaj put u mnogo većim razmjerama borba je prikazana kao sukob dobra i zla, a tadašnji predsednik SAD Frenklin Teodor Ruzvelt pozvao je samog Džoa Luisa u Bijelu kuću prije borbe i zatražio da na svaki način pobjedi Šmelinga. Šmeling je tada u Americi posmatran isključivo kao simbol nacističke Nemačke.
I meč vijeka završen je odmah na početku. U prvoj rundi razjareni Džo Luis nokautirao je “arijevsku nadmoć” i bacio Ameriku u delirij. 
"Kada danas razmišljam o tome, skoro da mi je drago što sam izgubio. Zamislite samo kako bi bilo da sam pobjedio i tako se vratio u Nemačku. Nacisti bi mi dali orden iako nisam imao ništa s njima, a posle rata bih možda bio proglašen za ratnog zločinca", rekao je Šmeling gotovo četiri decenije kasnije. 
Nacisti su se poslije poraza distancirali od Šmelinga ne pominjući ga, a za “nagradu” je regrutovan u padobranskim jedinicama 1940. godine. Samo godinu kasnije teško je ranjen tako da se do kraja rata uglavnom oporavljao od rana. 

Poslije borbi

Veliko prijateljstvo: Nakon rata Šmeling nije imao ni prebijene pare i zbog novca je bio primoran da se vrati u ring. Borio se u pet borbi pre nego što je izgubio u 10 rundi od Valtera Nojsela i u 43. godini prekinuo profesionalnu karijeru nakon 56 pobjeda (39 nokautom), 10 nerješenih borbi i samo četiri poraza. 
Zaradu od boksa uložio je vrlo pametno, u njemačku podružnicu Coca-Cole, te mu novca nije nedostajalo i postao je veoma bogat. Osim toga, veoma pametno je koristio svoje ime i popularnost na tržištu. 
Sama borba sa Džoom Luisom donjiela mu je i više od slave. Donijela mu je neraskidivo prijateljstvo sa Crnim Bombarderom koje je trajalo do Luisove smrti 1981. godine. U trenucima kada je Luis osiromašio i kada je nekadašnjem heroju nacije Amerika okrenula leđa, za njega se zauzeo nekadašnji veliki suparnik i pokazao koliko je veliki čovjek. U tajnosti je nekoliko puta poklanjao novac američkom šampionu, a 1981. godine platio je i sahranu tog velikana. 
Svoju dugovječnost pripisivao je sretnom braku sa Ani Ondrom, koja je s njim, iako nisu imali djece provela cijeli život do smrti 1987. godine. 
“Imao sam sretan brak i divnu ženu. Postigao sam sve što sam u životu htio, pa zar to nije dovoljno. Ko može tražiti više”, rekao je Šmeling u jednom od svojih posljednjih javnih pojavljivanja.