Vaučerska privatizacija

Poznata i kao besplatna, ali i kao lutrijska privatizacija.

Najpoznatije vaučerske privatizacije su češka (i slovačka) i ruska, a dijelom su joj pribjegle Poljska, Litva, Letonija, Slovenija, Jermenija, Kazahstan i Kirgizija.

Ideja je jednostavna: građanima se besplatno podjeli specijalan privatizacioni novac (vaučeri), kojima oni kupuju akcije preduzeća.

Vaučeri su davani građanima,  i u jednakom i u nejednakom iznosu, a prema godinama starosti ili radnog staža i nekim drugim karakteristikama.

Vaučerska privatizacija je organizovana i centralizovano, za veći broj preduzeća odjednom (češki sistem), i decentralizovano, za svako preduzeće pojedinačno (ruski sistem).

Vaučerska privatizacija predstavlja teorijski elegantan i relativno brz metod privatizacije, vrlo povoljan po politički rejting vlade koja je izvodi. Iako ne donosi državi prihode, dokazivalo se da se taj gubitak kompenzuje brzinom i pravednošću. Vaučerska privatizacija je transparentnija od drugih modela i njome se izbegavaju problemi procene vrednosti kod ostalih vidova privatizacije

Međutim

Teškoća sa vaučerskom privatizacijom je ta što ne odezbeđuje efikasno upravljanje preduzećima. Zbog široko raspršenog vlasništva, zbog jednake 'kupovne snage' svakog građanina,  niko nema kontrolu nad upravljačkom strukturom pa su rezultati poslovanja automatski loši.

Pokušaj formiranja investicionih fondova, (kojima bi građani prepustili svoje vaučere) donio je zatvorenu petlju - problem upravljanja fondovima: Vlasništvo nad fondovima bilo bi raspršeno, pa je menadžment fondova bio nekontrolisan od strane vlasnika, što je vodilo u neefikasnost poslovanja kako fonda, tako u krajnjoj instanci i preduzeća.

Prodaja

Prodaja (kapitala) preduzeća dominantnom vlasniku pokazala se superiornom sa stanovišta ekonomske efikasnosti.

Ovu vrstu privatizaciju su koristili Njemačka (za istočnonemačku privredu), Mađarska i Estonija.

Preduzeće se putem tendera, na berzi, ili pogodbom prodaje zainteresovanom kupcu.

Međutim

ovaj model je sadržavao dva velika problema politička i tehnička.

Među političkim, mogu se pomenuti sljedeći:

Najveći dio stanovništva ovakvu privatizaciju, a pogotovo raspodjelu, doživljava kao nepravednu i osjeća se prevarenim. Zaposleni i postojeći menadžeri su se  braneći svoje interese, protivili prodaji.

Mnogi optužuju državu za izdaju i prodaju nacionalne i ekonomske suverenosti. 
Tehnički problem tiče se složenosti, dugotrajnosti i troškova procedure pripremanja svakog pojedinačnog preduzeća za prodaju, bilo da se radi o javnom upisu akcija, bilo o direktnoj prodaji. Jer, procena vrednosti preduzeća, kao osnova metoda prodaje, često je komplikovan i zahtevan postupak, posebno ukoliko postoji znatna politička i ekonomska neizvesnost (rizici) i ukoliko informacioni i računovodstveni podaci o preduzećima nisu dobri.

 

Akcionarstvo zaposlenih

Ovaj model privatizacije bio je popularan na području bivše Jugoslavije (Slovenija, Hrvatska, Srbija, Makedonija, dijelom BiH). Poljska je jednim dijelom koristila akcionarstvo zaposlenih. Rusija je poslije različitih metoda  završila privatizaciju uglavnom kroz akcionarstvom zaposlenih. Rumunija i Slovačka su djelimično koristile ovaj model.

Predstavlja kombinaciju prodaje i besplatne podjele, ali s tim da su beneficije podele ograničene na zaposlene u datom preduzeću.

Osnovna zamjerka je da su radnici iz dobrostojećih (obično monopolskih) preduzeća bili dodatno privilegovani.

Smatralo se da je  privatizacija putem akcionarstva najbezbolnija, zato što akcionarstvo zaposlenih najmanje mijenja tip kontrole nad preduzećem – ona ostaje u rukama zaposlenih, do većeg prometa i koncentracije akcija.  Osnovna vrlina akcionarstva zaposlenih je politička – to je minimizacija otpora radnika i menadžera u firmama koje se privatizuju Postoje (diskutabilno) mišljenje da akcionarstvo zaposlenih donosi podsticaje dobrom upravljanju, jer zaposleni, kao vlasnici, imaju više motiva nego ranije da dobro rade i da bolje nadziru menadžment.

Međutim

• Da bi zadržali kontrolu nad preduzećem, zaposleni su skloni da onemoguće pristup spoljnim investitorima, što vodi nedovoljnim investicijama.

• Spoljni investitori nisu ni zainteresovani da ulažu u preduzeće kojim dominiraju zaposleni. 

• Isplaćuju prevelike zarade i održava se pretjerana zaposlenost.

• Menadžeri, teško mogu da se odupru pritiscima zaposlenih jer imaju mali udio u vlasništvu.